Ко ,,представља'' Србе из региона у скупштини Србије?

Након распада заједничке државе Срби су остали да живе у шест новостворених држава. Преко два милиона наших сународника имали су и имају потребу да се њихов глас чује у матичној држави, да се прати  њихов углавном понижавајући положај и да им се обезбиједи подршка институција државе Србије. Међутим матица је затворила своје медије за националне проблеме, а отворила их  за сва друга питања:  мањинска, полна „људска“ и слична. Они који су највише пострадали, они који су остали врло често и без имовине добили су специфичан назив „Срби из региона“,  а њихови сународници који су протјерани у Србију постали су „избјеглице“. Њих се сјетимо када нас сусједи понизе или зауставе наш процес евроинтеграција, па су  нам њихова угрожена људска права потребна да докажемо како нека влада у региону (најчешће она у Загребу) није демократска.

Срби у региону  немају своје директне  представнике у Скупштини Србије већ се о њима брину они који су преко партијских листа у Србији постали народни посланици, а онда методологијом поријекла, случајног избора и личног афинитета завршили у одбору за Србе у региону. У исто вријеме чланови хрватског сабора обавезно се бирају и из припадника хрватског народа из дијаспоре и региона, па је редовна појава да у Суботици, Бања Луци, Приједору, Мостару  за вријеме избора за загребачки сабор освану велики билборди са шаховницама и сликама кандидата. Посланицима  у српском парламенту  таква идеја није долазила у памет.  Укључујући и Одбор за Србе у региону.
     
Групу безличних и незаинтересованих чланова тог одбора предводе Иван Костић, предсједник и Миодраг Линта као потпредсједник одбора. Колико они могу разумјети несретнике „који су прошли долином јада и који су сотони погледали у очи?“ Колико се од партиократске и секташке  свијести, ношене ситним материјалистичким интересима може видјети сва тежина остављене браће по рубовима сусједних држава?  Као да су Костић и Линта своје циљеве остварили и потом закључали постајући посланици новог скупштинског сабора, довољни себи и значајни у сопственим очима. По неки службени пут да се обиђу сународници, редовне испразне седнице одбора, редовни одлазак у скупштински ресторан, редовне скупштинске принадлежности.  Колики је кредибилитет личности задужених за угрожену српску браћу, колики је њихов морални и духовни кредибилитет види се из биографија двојице водећих личности одбора.
      
Предсједник одбора, Иван Костић је из Врбаса, места на сјеверу Србије, које се препознаје као центар за ширење и подршку црногорском сепаратистичком духу, Црногорац је по опредијељењу, а Србин по потреби. Из таквог миљеа и окружења, долази предсједник одбора, који је доспео на изборну листу своје коалиције у АП Војводина,  jер других није ни било. Свјестан је да му проблематична   политичка биографија не даје  могућност за озбиљнији наступ  пошто  му недостаје неопходна изборна тежина (свега 3% на сјеверу Србије, крају одакле долази) али се радо прихватио одговорне фунције предсједника одбора.
      
Потпредсједник одбора, Миодраг Линта, рођен је на Кордуну, Вргинмост, школовао се у Загребу и Београду. Није учествовао у рату за Крајину, али је послије рата постао  веома ангажован у „заштити“ људских и материјалних права и добара својих сународника. 2008. године  формирао je „Коалицију избјегличких удружења“ која је напокон требала да допринесе побољшању материјалног положаја избјеглих и протјераних Срба. Са непознатим крајњим циљем, то удружење је добило од владе Хрватске пола милиона евра. Протјерани Срби нису осјетили побољшање положаја, али jeсу појединци из „Коалиције“, док је истовремено  формирањем ,,Коалиције'' нанесена  велика штета избјегличком корпусу и посијано сјеме раздора које успјешно гаје појединци из крајишких регија.
     
Потписи који су прикупљани ради рјешавања бројних избјегличких питања на вјешт начин су искориштени за лични интерес. Потписи су били јак адут да се Миодраг Линта  самопрогласи као идејни вођа избјегле популације. Ширећи своју „мисију“ међу Србима, Линта организује и „Савез Срба из региона“, поставља себе на функцију  предсједника  и наставља да развија са органима Хрватске добросусједску, регионалну сарадњу по принципима  братства-јединства. О заштити националних српских интереса не брине ни „Коалиција“, ни „Савез Срба“ ни Одбор скупштине Србије за Србе у региону. Комплетно дјеловање се своди на писање саопштења у листу „Српско коло“  као пуко саморекламерство без икакве дубине и стварног ефекта, јер хиперинфлацијом  саопштења губе смисао. Уосталом ни сами Крајишници их не читају, јер схватају суштину дјеловања листа, а о онима којима су саопштења упућена  да не говоримо. Политичку тежину би саопштења и апели добили, када би са позиција скупштинског одбора, поготову из редова већинске партије (чији је Линта члан), били упућивани и када би имали фактор мобилизације, повезивања и сабирања расутог српског народа. И ту се очекивало да Костић и Линта учине први корак, што се показало као нетачно.
     
На жалост,   српска дијаспора је и даље разбијена и посвађана, па је годинама  Скупштина дијаспоре и Срба у региону у техничком мандату, без предсједника и органа који имају легимитет, док Управа за дијаспору нема директора. Намеће се утисак да је избор и деловање Линте и Костића, као и непостојање других органа задужених за бригу о Србима у региону и расејању резултат дјеловања хрватских интересних група са задатком  да ослабе притисак на Хрватску, пошто је притисак растао под необоривим аргументима. У створеном и контролисаном хаосу и одштетни захтјев о надокнади штете Крајишницима је полако почео да блиједи.
     
Иако је (не)чињењем одбора и избором компромитованих људи на његово чело, разбијена основа институционалне борбе за права наших избјеглих сународника као и Срба у региону, српски прогнани народ као и онај део расут по земљама региона, осјећа и воли Србију као своју матичну државу. Али, истовремено распознаје ко ради у његовом интересу а ко је ту из других разлога. Народ се не може дуго заваравати.

e-max.it: your social media marketing partner