Огњен Војводић: Словенски сусједи и српске комшије

Традиција турцизама и избацивања србизама у српском језику

Пише: Огњен Војводић

Сви словенски народи користе словенску ријеч сусјед, са сличним варијантама и истим значењем, само су Срби избацили из српског језика своју српску словенску ријеч и дали је такозваном хрватском језику, а усвојили турску „комшија“, и још  једни другима турски тепају „комшо“. Сусјед је само једна од многих српских ријечи замијењених турским или арапским. Проблем страних ријечи у српском језику није у употреби страних ријечи у недостатку својих за одређене појмове, технолошке новине и популарне стране медијске, музичке или модне трендове, него што се стране ријечи усвајају умјесто својих ријечи свог матерњег језика, то јест што се избацују српске и умјесто српских употрељавају стране, као своје и незамјенљиве.

Није мало, скоро пет вјекова османлијске окупације и турског језика као званичног на Балкану, а упоредо анексионе аустрославистике, којом је преко српских сарадника промовисан српски прости народни и туркофони говор, као кроз Караџићев Српски рјечник у коме има више турцизама него „србизама“. Правилније је било да су њемачки слависти речник издат 1818. године у Аустроугарској, штампан у јерменском унијатском манастиру, у програму колонизације српског језика, умјесто „Српски рјечник истолкован њемачким и латинским  ријечима“ назвали рајетински речник раје српске под османском окупацијом.

Почетком ослобођења од османске окупације српске установе културе су почеле да раде на ослобађању и обнови српског језика од окупаторског турског и аустрославистичког наметнутог речника и израза. На том послу је посебно радио српски књижевник и министар просвете Јован Стерија Поповић (1806 – 1856.), који је са сарадницима припремио предлог «Речи називословне израђене Друштвом српске словесности», као начелно начин култивисања српског језика, али његов програм и речник су стопирани интервенцијом тадашње Европске уније – Аустроугарске и њемачке славистике као аустроугарске колонијалне културне политике. Комесар ЕУ који је лично учествовао у стопирању програма и због тога дошао из Аустроугарске у Друштво србске словесности био је Вук Караџић. Иначе, Јован Стерија Поповић је био противник аустрославистичке „караџићевске“ кодификације колоквијалног простог народног говора као српског књижевног језика.

Турска колонизација српског језика је довршена аустрославистичком реформом српског језика и писма, која је представљена у форми српског филолошког фолклора. Интерес аустроугарског (германског) латинског и исламског империјализма је био исти у односу на словенске језике – латинизација и исламизација, а потискивање књижевног и црквеног словенског језика. Наиме, српски народ под османлијском окупацијом да се припоји породици туркофоних језика, а српски народ под аустроугарском окупацијом словенским народима латинске писмености ирелигије. Подсјетимо, српски народ је био подијељен аустроугарском и османском окупацијом, а једину вјерску, културну и језичку аутономију (ограничену) је имао у Српској православној цркви. Зато је један од разлога за назив српског језика са префиксом или суфиксом „словенски“, српскословенски или славеносрпски, као одредницoм словенске етничке и језичке припадности, био очување словенске основе језика на простору под сталним притиском латинске и исламске асимилације.

У програму аустрославистике у Аустроугарској је основана Југословенска академија знаности и умјетности у којој је српски језик двоименован у „српски или хрватски језик“, у пројекту фрагментирања и разграђивања српског језика. Хрватски језик је кодификован као језик Словена римокатолика, са српским словенским ријечима и говором грађанског сталежа, са религиозним речником латинске схоластике и лингвистике, док је за православне Србе под османском окупацијом, одређен језик са простим и простачким говором, речником турцизама и туђица других језика. У аустроугарској анексији Босне и Херцеговине, у аустрославистичкој колонизацији српског језика ради издвајања исламизованог српског становништва из српског језичког јединства у сарадњи са османском колонијалном културном политиком, проглашаван је „босански језик“. Данашљи “бошњачки језик“ проглашен у БиХ од стране муслиманских власти, је наставак аустрославистичке политике. „Бошњачки језик“ спада у категорију аустрославистичке караџићевске кодификације колоквијалног говора, додатно третираног туркофоном фонетиком и турцизмима са сврхом издвајања из словенских и припајања туркофоним језицима. Исту колонијалну језичку политику је спроводио и спроводи исламски империјализам у других немуслиманских народа – наметањем арапског речника и језичког муслиманског менталитета.

ЈЕЗИЧКИ ЈАЊИЧАРИ

Стратешко средство културне колонијалне политике свих империја је била језичка политика, као што је то и данас, чија је програмска пракса колонизација другојезичних народа. Колонизација језика је спровођена потпуним наметањем страног језика или формирањем мјешовитог језика наметањем ријечи страног језика до постизања стране језичке „интонације“ и доминације. Турцизми су ријечи које су народима под окупацијом османског царства наметнуте под утицајем турског језика као званичног у османском Калифату. Неке од ријечи из арапског (‏فَاصُولِيَا [fasúliya] – „пасуљ” – словенски и српски грах; машала (арап. مَا شَاءَ ٱللَّٰهُ [Mā šāʾ Allāh]), у оригиналу значи „Божија воља”, је ријеч која се изговара када се догоди или види нешто лијепо и има сврху бајања против урока – српски Здрав био, са срећом) и персијског (div/dēw – „див”) (fasulyedev), као и многе грчке ријечи, су преко турског и у турској варијанти доспјеле на Балкан, па се сматрају турцизмима. Наведимо неке турцизме у српском језику: авлија – двориште; ат – коњ; бураз – брат; ћуприја – мост: чобанин – пастир; кајмак – скоруп; пенџер – прозор; зејтин – уље; јок – не, нећу, севап – помоћ; мерак – жеља; вала – заиста, одиста; итд.

Живимо у свијету о којем смо добили представу преко матерњег језика, као одређене слике свијета, особеног тумачења и симболизације стварности, осмишљеног система појмова. Језик је својеврсно тумачење стварности, особени начин размишљања и поимања. Стога увозом и присвајањем страних ријечи на мјесто својих блокирамо систем свог језика, нарушавамо организацију јединственог језичког појмовника и система, јер језик функционише принципом узајамности односа, од језичких знакова (акустичких облика) до појмовних представа, који као компатибилни чине јединственост једног језика. Узајамност односа говорене ријечи и појмовне представе у свијeсти чини приказ јединственог језичког знака – ријечи. У противном, језик у којем су нарушени такви односи своди се на сурогат, на средство другог организованог кохерентног језичког система. Зато словенски народи који су усвојили страни речник битних одредница и појмова, иако говоре „словенским“ говором, прешли су на појмовник, естетику и симболику, културни континуитет и систем симбола другог језика. У томе се језичка политика изједначава са вјерском политиком, која одређује и тумачи основне вриједносне појмове. 

У народима који су вјековима били под османлијском окупацијом колонизација језика je постигнута и самоколонизацијом, коју можемо назвати језичким јањичарењем. Колонизација српског језика османском окупацијом је спровођена и колонијалном аустроугарском југословенском језичком политиком, коју су српски колонијални кнежеви и краљеви прихватили као проевропску. Поред многи турских и арапских ријечи које користимо, о томе свједоче и називи мјеста и области у Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини, којима су задржани турски административни војни и вјерски називи османских окупационих области – санџакат, сарај, чаршија, махала (мала) итд. Посебно свједочанство колонизације српског језика и менталитета представља додавање турског префикса кара (црни) имену Вожда Ђорђа Петровића, чија личност и дјело представљају култ устанка и ослобођења српског народа и вјере од османске окупације, као и презимену ослободилачке српске краљевске династије (Карађорђевићи) која није пристала на вазалски однос и сарадњу са османским окупатором.

Идеолошка индоктринација је моћна институција контроле друштва, а која се увијек врши и преко језичке политике, наметањем и нормирањем „новоговора“, као што је то описао Орвел у својом антиутопијском роману. Једино јаче средство контроле и промјене друштвене и личне свијести јесте промјена вјере, «превјеравање», које је вршено над нашим народом на Западу под притиском римокатоличке унијатске мисије, а на Истоку под петовјековном османском окупацијом. Услијед толико вјекова ропства, код дијела српског народа је формиран колонијални карактер или, како га је назвао етнолог Јован Цвијић, „рајински“ менталитет, «рајинске особине». Рајински менталитет има свој рајински речник, посебно религиозни речник вјере и језика окупатора. Вјерска или идеолошка асимилација не подразумева само формални прелазак у другу вјеру, већ се врши и преласком у други језик, други језички систем и појмовник, други религиозни речник и начин размишљања, другачије поимања појмова. Зато су данас многи наши сународници спремни да панично и пожртвовано бране стране ријечи, турске, арапске или латинске, од ријечи свог српског језика, или латинично писмо као наслеђе колонијалне аустроугарске југословенске језичке политике, од ћирилчне православне писмености.

извор: ognjenvojvodic.wordpress.com

e-max.it: your social media marketing partner