РЕЧ АКАДЕМИКА ВАСИЛИЈА КРЕСТИЋА НА КОМЕМОРАЦИЈИ ЖРТВАМА ГЕНОЦИДА ДРЖАНОЈ 28. АПРИЛА КОД КУЛЕ НЕБОЈШЕ

 

Поздрављам заједнички иступ  преживелих логораша, више друштава, удружења, савеза и организација, који су организовали овај комеморативни скуп.

Ја данас нећу ништа да говорим о самом геноциду, јер о томе се зна много а није лако рећи нешто ново, значајно и непознато.

Немам намеру да било чиме подстичем и поджарујем мржњу и зле страсти, али као историчар осећам обавезу да кажем неколико речи о томе како се у Србији ми данас односимо према великим мученицима који су пострадали у геноциду почињеном у Независној Држави Хрватске.

Њих се сетимо повремено, приликом неких јубиларних датума, и онда се одужимо цермонијално, тек тако да формално према њима одужимо дуг и покажемо да их нисмо заборавили, да их поштујемо и волимо.

Сетимо их се и онда кад нас браћа Хрвати, а то није ретко, неким непочинством прозову и увреде. Онда им узвратимо помињањем злочина који су починили да бисмо им запушили уста.

Иначе, у последње време, наши званичници се труде да прећуткивањем геноцида стекнемо љубав оних који и даље следе политику геноцида.

У неким приликама новцем покушавамо да купимо љубав оних који нису прикривали своју мржњу према нама. Чинимо то тако што улажемо новац у обнављање руинираних здања која су припадала познатим хрватским србомрсцима, који су нам својевремено претили да неће бити довољно ужади за вешање Срба.

Да бисмо придобили симпатије оних који су стајали, који и данас стоје иза идеологије геноцида, без стварних разлога, научно сасвим неосновано, заобилазећи прворазредне историјске иворе, смањујемо број жртава пострадалих у геноциду. Тиме свесно фалсификујемо историју да бисмо умањили димензије злочина.

Одељење историјских наука САНУ и читава Академија јавно су се тим поводом огласили и упозорили надлежно министарство молећи га да заустави ту врсту политикантсва и фалсификовања историје. После тог добронамерног упозорења највиша научна установа у држави није била удостојена било каквим одговором. То је убедљив доказ да држава стоји иза тих и таквих фалсификата, да њој, из одређених политичких разлога, није стало до научно проверених чињеница, да је она спремна да тргује недужним жртвама.

Они који у име државе чине те и такве фалсификате, а у томе главну улогу има Музеј жртава геноцида (државна установа Србије), одликовани су ове године Сретењским орденом. То је још један несумњиви доказ да држава, из својих политичких разлога, које сам већ поменуо, стоји иза те нимало часне фалсификаторске работе.

Због таквог односа према жртава геноцида Хрвати нам се подсмевају и злурадо истичу да српски политичари и Српска православна црква полако одустају од „српског мита” о 700.000 српских жртава у Независној Држави Хрватске.

Жалосна је чињеница да се поново, као у време комунизма, поигравамо с јасеновачким и другим жртвама пострадалим широм Павелићеве независне државе.

Наши политичари, којима је стало до тога да постанемо пуноправни чланови Европске уније, спремно тргују нашим жртвама.

Они свесно смањују број пострадалих, и слично Фрањи Туђману, умањују број жртава не би ли тиме одобровољили хрвтске политичаре да нам не праве сметње при уласку у Европску унију.

У тој нечаној политикнатској работи учествује и наша црква посредством свог представника, који је председник Управног одбора Музеја жртава геноцида.

Тај представник наше цркве у Музеју жртава геноцида игнорише историјске чињенице и покушава да оправда загребачког митрополита Алојзија Степинца. Настоји да умањи његова злодела и да нам га представи у савим прихватљивом људскијем, хришћанскијем и хуманијем облику но што је био.

Неки наши првосвештеници у последње време нас подучавају да се молимо за душе наших крвника. Покушавају да нас убеде да усташки кољачи и нису Хрвати, јер су се својим злочинима искључили из хрватског националног корпуса.

То је политичка игра којој не бисмо смели да наседнемо. Нису наши првосвештеници позвани за то да усташке крвнике искључују из хрватског националног корпуса. То би могла да уради Хрватска римокатоличка црква. Међутим, она на тако нешто није спремна.

Римокатолички недељник „Глас концила” о овом питању је написао да сва злодела, сви злочини, као и геноцид из 1941 ‒ 1945. године почињени за добро хрватске мисли, имају своје оправдање, јер „велики народи знају не одрицати се својих важних људи, ни оних који су одговорни и за повијесне злочине.”

Из овога се јасно види да се Хрватска римокатоличка црква не одриче усташа - злочинаца, зато што су они злочине чинили „за добро хрватске мисли”, тј. за велику, верски (римокатолички) и етнички чисту хрватску државу. Не без разлога морамо да се запитамо: зашто нас наша црква, крај оваквог става Римокатоличке цркве, подучава да се молимо за душе оних који су нас клали само зато што смо Срби, Јевреји и Роми, што нисмо римокатолици?

Због наше неодговорне и нерационалне политике која се тиче геноцида, због спремности да фалсификујемо историју, да умањујемо број жртава да бисмо одобровољили Хрвате да нам не сметају при нашем настојању да постанемо чланови Европске уније, наша Народна скупштина није била спремна да изгласа тзв. Смиљину резолуцију о дану геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима.

Из истих разлога, да умилостивимо Хрвате, да нам буду наклоњенији и  пријатељскији, ми после толико година од свршетка Другог светског рата нисмо подигли један меморијални центар, који би био посвећен стотинама хиљада уништених живота. То говори о нашој политици према геноциду, о нашем односу према недужним жртвама, о нашој култури сећања, о нашем моралу.

Као историчару којем је дужност да се залаже за научно проверене чињенице нисам спреман да прећутим нечасне игре које се тичу жртава геноцида.

Не могу и нећу да прећутим недостојну трговину жртвама геноцида.

Моја је професионална и патриотска обавеза да разобличим неистине. Да јавно саопштим шта се крије иза најновијих фалсификата о броју жртава геноцида.

При свему томе на самом крају овог кратког осврта, желим да нагласим да је свако злонамерно недокументовано смањивање броја жртава једнако неморално као и свако неосновано и злонамрно повећавање жртава.

Мислим да ће се овај поштивани скуп сагласити с тим да упутимо апел јавности и свима одговорним у политици и нашој цркви да се прекине с аморалном трговином жртвама геноцида и да истрајемо у захтеву да Народна скупштина у новом сазиву изгласа Смиљину резолуцију.

e-max.it: your social media marketing partner