Миша Ђурковић - Референдум са енглеским шмеком – Вучић без добрих опција

Уколико референдум прође, странци ће ставити тужилаштво под контролу, а Вучића чека судбина Груевског. Уколико не прође, биће то ризична увертира за априлске изборе



Прошле године сам након усвајања Закона о родној равноправности рекао да више не видим било какав смисао коментарисања домаћег политичког и друштвеног живота. У међувремену смо сазнали да је тај закон морао да се усвоји јер је био део уговора на основу ког Јована Ђинђић и још један број људи од 2018. примају плату од Швајцарске агенције за помоћ. Ето како се у Србији доносе закони, и то они кровни који задиру у саму срж језика и идентитета овог народа и државе…

Режим који се убрзано урушава сада улази у терминалну фазу у којој је културна политика у најширем смислу сведена на чисту патологију оличену у виду непрестаних ријалитија, нечега што се зове Јована Јеремић и Јелене Карлеуше као „културне понуде“ за туристе. У таквим временима пристојни људи могу само да заћуте. Ми као друштво и систем више немамо капацитета и снаге да се са таквим појавама сами изборимо, те ће све то решавати исти они странци који су ове и довели на власт.

Но постоји један феномен на који сам хтео да се осврнем из чисто научне перспективе, дакле из ракурса анализе теорије и механизама практиковања моћи. Односи се на референдум који треба да се одржи 16. јануара. Наш институт је пред саму Нову годину заједно са Институтом за упоредно право организовао заиста врхунску дебату о предлозима промене Устава и Закона о референдуму и народној иницијативи. Чули смо врло јасне аргументе за и против од веома компетентних људи.

Енглески шмек


Уз пуно поштовање и мотива и стручности људи који су радили на предлозима као што су професор Владан Петров или судија Драгана Бољевић, ја ћу 16. изаћи на референдум и гласати против. Генерално сам против проширења судске власти и феномена који се зове судска диктатура (о томе сам писао у низу текстова и књига последњих година), а има и других разлога због којих мислим да треба зауставити промену Устава. Но од мојих ставова за обраду је много занимљивија позиција режима према свему овом што се дешава, и из тога се много може научити.

Оно што се сада дешава у Србији почиње да личи на ситуацију у којој се Мило Ђукановић нашао 2019. године. Енглески „шмек“ у развоју оваквих ситуација препознаје се у чувеној позицији где вас поставе тако да, шта год да урадите, радите себи о глави. Осим опозиције и других актера, активирају се људи и из вашег окружења који вас спинују тако да сами себи копате јаму. Пошто то знате, све време сте у параноји, а свеједно неке одлуке морате да доносите и да бирате одређене опције и трасе. Но озбиљни мајстори су то организовали да у сваком случају губите.

Председник Србије Александар Вучић (Фото: Председништво Србије/Dimitrije Goll)


Ево како то сада изгледа. Власт је на промену Устава, и то са оваквим решењима у организацији правосуђа и посебно тужилаштва, натерана споља. Ко их познаје, зна добро да је сама идеја да се они самостално одрекну и педља контроле и моћи незамислива. Такође је познато да их одавно баш заболе за европске интеграције и било какво условљавање тог типа, јер сви знају да ми никад нећемо ући у ЕУ.

Дакле, све се своди на чисту трговину са спољним газдама и покушаје да их се умилостиви тиме што би им се давало на одређеним странама, да се не би дало на неким другим. Но, ако је неко тамо проценио да је ово безазлено и мање битно у трговини, грдно се преварио. Врх власти дефинитивно није на тим позицијама, јер ово што Владимир Ђукановић прича и ради никада не ради без инструкција одозго. Вучић, дакле, као и код свих других питања, држи све опције, номинално подржава уставне реформе, а у пракси их великим делом опструише.

Опструкција као опција?


По ономе што видимо, још није донео одлуку шта ће по том питању да ради. Ниједна опција му не ваља. Ако буде ишао у правцу који му гура прозападни део власти (готово цела влада), уставне реформе ће проћи, чиме се тужилаштво радикално издваја и стварају се основе да – попут Груевског 2016. године – добије своју Катицу Јанев. Дакле, у овој варијанти референдум успева, али као његова последица стварају се механизми који ће Вучића лично и његове блиске сараднике у скорој будућности одвести на оптуженичку клупу, што води губитку власти.

Друга опција је ово што ради Владимир Ђукановић, а то је подстицање чланства и страначких ресурса да се решења оборе и да референдум не успе. Колико сам могао да видим, доста људи укључених у уставну реформу сумња да је власт, упркос номиналној подршци, заправо изабрала да опструкцијом доведе до неуспеха референдума.

Иако се у овој варијанти спречава дугорочни проблем, отвара се краткорочни, потенцијално једнако фаталан. Ако је председник државе и странке подржао решења која иду на референдум, неуспех такве иницијативе би се у јавности лако могао протумачити као његов лични пораз, што би био ризичан улаз у кампању за предстојеће изборе на свим нивоима. У ситуацији где се већ на свим странама шири прича да су напредњаци готови, где су странци очигледно већ дубоко увучени у изборни процес, где делови напредњачке елите увелико траже контакте на другим странама, где се најављују санкције за истакнуте појединце режима, референдумски неуспех би могао да буде почетак по њих врло опасног и убиственог процеса. У врло кратком року могли би да се суоче са губитком Београда, а вероватно и места председника.

Serbian President Aleksandar Vucic © Valery Sharifulin/TASS

Председник Србије Александар Вучић (Фото: Валерий Шарифулин/ТАСС)



Да закључимо, присуствујемо технички бриљантно припремљеној дилеми у којој субјекат теко да може да одлучи шта је стварно горе за њега – у ситуацији кад више нема добрих опција.

 

Миша Ђурковић је научни саветник Института за европске студије и аутор више књига, међу којима су „Тамни коридори моћи“, „Десна мисао у 20. веку“ и „Политичка мисао Џона Стјуарта Мила“. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Брендан Смиалоњски/АФП

 

Извор Нови Стандард

e-max.it: your social media marketing partner