Слободан Антонић: Уметник и класни идиот

Горан Марковић је доказ како је Друга Србија класна ствар. Они гледају на људе из крајишких, косовских и шумадијских села и варошица као на нижа бића, као на подљуде

Јер, ти исти селебритији слику света, већином, стварају преко три извора: 1. управо из корпоративних медија; 2. из хај-клас журки, где једни друге само афицирају; 3. са Твитера, где још више једни друге утврђују у стереотипима.

Они нам репродукују, с мање или више уверења, тек оно што је неко, претходно, већ усуо у њих. Селебритији су, једноставно, идиоти: политички, корисни или класни. Први о политици не знају готово ништа, други служе мајсторима закулисе, а трећи су мегафони класних стереотипа.

Публици није лако да упари очигледно сазнање (когнитивну дисонанцу): неко може бити истински уметник, али и, на другом пољу, ништак – један је алкохоличар, друга наркоманка, трећи клептоман, плагијатор, преварант, хохшатаплер или пропагандиста…

Ево, примерице, Горан Марковић. Човек је снимио врхунске филмове, попут Мајстори, мајстори (1980) или Вариола вера (1982). И, написао је одличан роман: Београдски трио (2018).

Истовремено, направио је и ђубре од филма Турнеју (2008)  – „`ремек дело` антисрпске кинематографије“ (овде 211), које бедно „полтронише поетичко-политичкој визији Сарајева и Загреба“ (овде), будући да „распад СФРЈ објашњава тезом: за све је крив српски национализам“ (овде).

Турнеје се данас сећамо као тек једног у низу медиокритетских филмова, из доба ДОС-а, који „приказују српски народ као милитантно племе које убија, пљачка, силује и отима“ (овде) – истина не баш као Српски филм (2010), где отац силује дете испод слике Кнеза Лазара и Милоша Обилића – али са сценом у којој Гордан Кичић говори типичан аутошовинистички монолог, у смислу да „Срби тероришу цео Балкан“ (овде), а један од ликова пред добрим Бошњанима моли за милост речима: „Ја нисам Србин, ја сам глумац!“ (овде).

Али, како то? Како исти човек може једном снимити врхунски филм, а други пут смеће? Зато што исти уметник једном може да има аутентични доживљај света, а други пут, четврт века доцније, да медиокритетски репродукује општеместашке тривијалије.

Са 22 године Марковић је гледао совјетске тенкове како газе Праг (1968). „Када сам се вратио из Чехословачке, у свему што сам радио настојао сам да будем субверзиван – да радим о глави социјализму, то ми је била идеја“, каже Марковић (овде). Током осамдесетих снимао је филмове који су суптилно, рефлектурјући судбину малих људи у малим срединама (попут школе или болнице), раскривали наличје већ сенилног и трулог система. И то су доиста била изврсна дела... 

А онда се стварност променила, а да он готово ништа није схватио. Из своје конфорне класне позиције – припадника привилеговане ФДУ касте – једноставно је прихватио хегемону идеологију, а с њом и све атлантистичке стереотипе. 

Да ли знате која је данас главна „мрачна сила“ против које се Марковић у Србији бори, као некад против социјализма? „Фашизам“! (овде) – јер Србија је као Немачка 1933. године (овде). Не, није Србија (полу)колонија Берлина и дубоке Империје, она је  „под окупацијом“ једног „мусавог и примитивног друштва“ којег чине:

1.    „диктатор“ (одн. „тиранин“) који је „егоманијак“ и „болесник“, „примитивна личност“, „простак“, с менталитетом „вође навијача“ – „руља је његово природно окружење“; 
2.    „орангутанолике колеге из странке“ – један „примитивно изгледа“, другом ни „сви захвати пластичне хирургије“ не би помогли „да колико толико почне да личи на људско биће“, трећи је обична „креатура“, четврти је некад личио „на бизона“ а сада је права  свиња... 
3.    скупштина је „брлог“, „језиви скуп тешких простака“, препун „сподоба које се лажно представљају као људска бића“, однекуд „измилели испод камена“ (овде);
4.    „банду на власти“ чине још „неуке и припросте“ сподобе који су „преузели на себе да суде шта је лепо а шта није“, због чега имамо „владавину простаклука“ (овде), а ту су и праве „окупаторске јединице које нас већ дуже време тероришу“, а које „не пропуштају да истакну своју осионост и примитивни мрак“ (овде). 

Због свих њих „ми смо се у релативно кратком времену вратили дубоко уназад и постали примитивни народ“, па сад „ваља живети у том примитивном друштву“, у Србији која је „дно дна“, „док и последњи човек са самопоштовањем не побегне одавде, залупивши вратима за собом и тако спречи даље ширење смрада“.

Наравно, сви видимо колико је наша владајућа елита гротескна, и у њеној критици је некад тешко не претрати (ни сам нисам одолео да Вучића не називам „усне које лажу“). Али, примећујете ли код Марковића јаку ноту класног презира – свођења на то да су напредњаци „простаци“, „примтивци“, „руља“, „креатуре“... 

Као да је само у томе невоља и као да је све било боље за владе жутих фићфирића – с њиховим мастерима из Њу Мексика, и с изругивањем отпуштеним радницима („хладна трајна, аха-ха“) или надменим презиром према „Србистану“...  

Марковић је, међутим, баш карактеристичан по бруталном испољавању култур расизма спрам људи нижег образовања, оних пореклом из нижих слојева или из провинције. Деведестих година држао је филипике против избеглица из крајина у Београду. Тврдио је да се у Београду „талас дошљака поклапа с појавом аривизма, ступањем на сцену бескрупулозне масе оних који не бирају средства да се укорене на новом простору, да њиме овладају и да се, на крају крајева, обрачунају с онима који су ту одувек живели и чија се једина кривица што су мало цивилизованији (урбанизованији)“ (овде 265). 

„На овим просторима“, објашњавао је даље Марковић, „дошљаци нису одиграли своју позитивну улогу – донети свежу, здраву крв а примити цивилизацијске тековине... Не, овде је та равнотежа неповратно нарушена и више није реч о томе да дошљаци постану староседеоци, него о томе да ових других више не буде“ (исто, 267). 

„Посматрам њихове похлепне, ужагрене погледе, слушам оскудни речник којим се изражавају, примећујем говорне мане које постају нови стил комуницирања“, каже о избеглицама Марковић – то је стил који се састоји из „неразумљиве дерњаве, неартикулисаног ачења“ (исто, 267). 

Једнако се, двехиљадитих, Марковић односио и према нацошима из провинције. „Кренуо сам у правцу центра града“, приповеда, „и спазио чудну групу људи која ми се кретала у сусрет. Предводила их је висока плавуша, а остатак су чинила четири здепаста мушкарца која су се смејала на начин који је помало подсећао на гроктање. Предводница се зауставила испред мене, погледала ме с презиром и рекла: `Ево нашег патриоте!` Пало ми је на памет да би она можда могла бити некаква проститутка, али је та претпоставка одмах отпала због плавушине наказне појаве. Мушкарци су неодољиво личили на чопор орангутана. То што су ми говорили слабо сам разумео, највише због очајне артикулације и тешких проблема које су имали са граматиком. Док су пролазили тик поред мене осетио сам мешавину мириса јефтиног парфема и алкохола који се продаје по киосцима на аутобуским станицама. Били су прави патриоти“ (овде). 

Марковић је доказ како је Друга Србија класна ствар. Они гледају на људе из крајишких, косовских и шумадијских села и варошица као на нижа бића, као на подљуде. Пошто већина Срба не живи на Врачару или Дорћолу, и још ради рукама, читав наш народ је нижа класа. Марковић чак и о својим критичарима говори као „блатњавој маси неталентованих, нижеразредних људи“...

Он је класни идиот. И из те позиције данас је у стању тек да сними још једну Турнеју. Не сумњам да ће „орангутани“, због опште кукњаве, на крају попуистити и дати му паре. Опет ћемо гледати буђави стереотипе о „нацошима“. А селебрити публика ће, на премијери у Сава центру, филм испратити овацијама.
Јер, данас ништа није тако лако, тако забавно и тако уносно као ругање једном сиротом и оклеветаном народу.

 

Насловна фотографија: Медија центар Београд

Извор Правда, 10. децембар 2021.

 

Извор:  standard.rs

 

 

e-max.it: your social media marketing partner