Обрнути концепт

АУТОР

ЉУБА КОСТИЋ

Активиста "Нишког културног клуба".

Повереник Народне странке у Нишу.

Ljuba Kostić : Južne vesti

Један наш академик је својевремено позвао народ на солидарност и јединство кроз дефинисање појма најскупље српске речи. Из много разлога се то није десило, остали смо доследни својој подељености и неслози.

Пошто је стање нације никад горе, можда је последњи тренутак да пробамо и са неким потпуно другачијим, обрнутим концептом? Да нас рецимо неки прост сељак или презрени радник позове на окупљање кроз одбрану најјефтиније српске речи?

Најскупље смо се вероватно одмах досетили. Шта би са овом другом? Која би то реч могла бити?

У земљи обрнуте стварности. Изокренуте логике. Где вам зли владар Шахријах 1001 ноћ прича бајке како би продужио свој живот на власти. У држави где је Корона циркус гостовао редовно и пре овог данашњег. Тамо где је ријалити победио Живот.

Најјефтинија српска реч је Одговорност.

Наш однос према њој је допринео стрмоглавом паду њене вредности, смисла и значаја. Од ње смо готово сви одустали. Злоупотребили су је моћници и тако силовану и одбачену оставили обичном човеку. Сада ни он више не зна чему би иста могла да користи.

У држави где је корупција постала систем остаје све мање људи. Сиромаштво и несигурност су само последице.

Систем који се усмрдео од сопствене устајалости, зачет је одавно. Тај сељак и тај радник га зову ''лоповска држава''. Наравно, знају и сами да се ухвате у то коло јер су временом схватили да не могу другачије и да ''сви тако раде''. Држава која је настала на отимачини и пљачки никада и не може постати праведна. То је њен модус вивенди. Држава која је навикла да као црна рупа усисава у свој центар све са стране, никада неће са тим престати док не прогута коначно и себе саму.

Власт стога треба избацити из њене осмишљене осе. Спустити је доле, на рубове сопствене одрживости. Децентрализовати аждају коју користи самозвана елита чији је комфор далеко од радничких и сељачких погледа и шака.

’Ајмо рецимо овако…

Београду дати најширу могућу аутономију. Тај ''Њујорк на Балкану'' представник је Србије колико је и онај оригинални реални представник Америке. Београд има само своје бриге, своје захтеве и потребе и зато га коначно треба препустити њему самом, наравно о сопственом трошку. Остатак Србије мораће да се самостално позабави својим трошковима и бригама.

Престоницу пребацити негде другде. Можда би рецимо Смедерево било идеално јер му је близу а има и релевантних културно-историјских основа за тако нешто. Државна бирократија би наставила да живи у том аутономном Београду и одлазила би на посао у челичану из које бисмо морали да испратимо Кинезе. Ваљда је челичана довољна да прими сва министарства и агенције? Уколико није, значи да их треба свести на довољан број да се у њу удобно сместе.

Смедерево и Србија би продисали, убеђен сам. Уместо пруге и теретних вагона који су одсекли најлепшу српску тврђаву од остатка града, сада би ту (као и свуда у свету) био огроман градски трг са магистратима и установама. Нормална престоница једне малене државе. И Београд би такође продисао јер би бар милион људи схватило да постоји и живот после Београда, па би се вратило својим напуштеним кућама и опустелим пословима.

Да би их тамо нешто сачекало, макар предуслови нормалног живота, локалне самоуправе би морале имати озбиљна, али заиста озбиљна овлашћења. Суштинска децентрализација захтева неселективну и реалну одговорност запослених и бираних у институцијама система. Независне судије и тужиоци, као гаранти несметаног функционисања институција, морали би бити међу првим муштеријама колега извршитеља кроз јак имовински депозит, уколико би их захватио чувени ''синдром Доловац'' тј. професионална деменција код које се апсолутно заборавља да личне привилегије и друштвени статус неминовно повлаче и личну и материјалну одговорност.

Комбинација представничке и непосредне демократије је нешто што би у сваком смислу одговарало менталитету и потребама овог народа. Локални референдуми таквих самоуправа би људе озбиљно укључили у питања заједнице и натерали их да и они сами преузму одговорност у планирању и трошењу сопствених средстава која су, хтели-нехтели, поверили држави. Независност и објективност медија као и озбиљне јавне расправе су, разуме се, предуслов промишљеног и неусловљеног одлучивања грађана а њихове комисије, биране по сасвим другачијем кључу од избора локалних одборника, омогућавале би им и каснију контролу имплементације онога што би се на референдумима одлучило.

За разлику од садашње касте политичара које штити престоничка безбедност и удаљеност или заштита коју својим провинцијалним клијентима исти пружају, где је одговорност ''наша'' а привилегије коју иду уз власт само њихове, оваквим променама би се ствари заправо поново вратиле у нормалу. Тим ''обрнутим концептом'' би грађани коначно знали ко тачно за шта сноси одговорност и ко колике привилегије зато може и имати. Представнички део власти би постао претежно ослоњен на свој углед и уложени труд у локалној средини (дакле без заштите републичких моћника) и самим тим и доступнији својим суграђанима. Како за критике, тако и за похвале. Свакодневни сусрети на пијаци или у парку уместо виђења по медијима, знају бити лековити за испуњење предизборних обећања.

Лепа бајка, зар не?

Не смемо само заборавити да, осим своје поучности, бајке знају понекад да спасу и голи живот. Шехерезада је тако сачувала свој, износећи их упорно и храбро пред суровог владара Шахријаха.

Потребно је само обрнути концепт на који су нас навикли. И наравно, вратити смисао речима. За почетак оној коју смо учинили најјефтинијом и презреном категоријом у нас.

Будимо заиста одговорни. Држимо дистанцу од лажи, лудила и пропасти.

 

извор: juznevesti.com

e-max.it: your social media marketing partner