Антонић: Београдски грађанисти као корисни идиоти бошњачког шовинизма

ПОЛИТИЧКИ ЗАПАД ХРИШЋАНЕ НАЗИВА ХРИШЋАНОЛУДАЦИМА, АЛИ ЈЕ КОД НАС СВЕ - МНОГО ОПАСНИЈЕ

  • Колумниста листа Данас и редитељ Златко Паковић се, најављујући свој перформанс „Сребреница. Кад ми убијени устанемо“, а који финансира НВО Соње Бисерко, сликао одевен у крваву свештеничку одежду, поставивши десну руку као да благосиља злочин. Порука је била јасна: иза „геноцида“ у Србреници стоји Српска православана црква; Срби су не само „хришћанолудаци“, они су и „хришћанозлочинци“
  • Београдски грађанисти, под видом критике српског национализма, заправо упорно и систематски дехуманизују основне идентитетске елементе нас као народа, пре свега нашу цркву и веру. А иза њих, потом, наступају босански, хрватски, косоварски, монтенегрински и ини „грађанисти“ – заправо, антисрпски шовинисти, који, у склопу истог режима истине, настоје да као наводну реализацију правичности дотуку све српско што је преостало у њиховим срединама
  • Да ли ико мисли да би укидање Републике Српске могло бити без крви? И да ли ико мисли да би „грађанизам“ Реуфа Бајровића – од захтева за „признањем геноцида“ до захтева за „нестанком фашистичке творевине“ – био намирен без коначне колоне трактора преко Дрине? Ако то мисле Златко Паковић, Снежана Чонградин или Жарко Кораћ, онда они нису никакви „борци против српског национализма“. Они су обични useful idiots бошњачког шовинизма. Свиђало се то њима или не, то је тако. И тешко да, по својим последицама, може бити другачијe

    Пише: Слободан АНТОНИЋ

    НА политичком Западу, у главним медијима, често се хришћанска Црква, скупа с њеним историјским рукавцима – колико год да су они до јеретичности „модернизовани“ – етикетира као „конзервативна“ и „заостала“. Такође, и истински хришћански верници, ма које деноминације били, проглашавају се, лако и брзо, хришћанолудацима.

    О примерима увредљивих напада овдашње компрадорске (аутоколонијалне) грађанштине на СПЦ писао сам у прошлом тексту. У овом ћу продужити размишљања на ову тему.

    Одмах да кажем: моје указивање на чињеницу да СПЦ по правилу најжешће нападају јавне личности које су атеисти, агностици или тек номинални верници СПЦ, не значи да мислим да само добри хришћани имају право да се осете позваним да критикују поједине појаве у СПЦ.

    Недостојан сам да будем назван добрим верником, али морам да признам да ме, рецимо, подоста чуди свештеничко благосиљање свега и свачега. На пример, заиста не разумем како свештеник може да призива Св. Дух приликом освештавања ноћног клуба Доријан Греј у Зајечару? Или, пак, приликом отварања клуба сличне намене поред Панчева? Који је смисао призивања Св. Духа за такси возила у Нишу? Или, такође, за клуб навијача у Пожаревцу?

    Недавно је, чак, освештан и почетак снимања ТВ серије на Пинку. То је, дакако, изазвало бројне злураде коментаре наших случајних Срба, као и најгоре увреде (Дашко Милиновић: „Ај мршупичкуматерину јебени браонци!“). А шта се друго и могло очекивати тим поводом? Не видим како би се, заправо, и могла одбранити дубинска скаредност „освећивања рејтинга“ – како се чак могло чути на поменутом снимку?!

    Читао сам, недавно, одличну књигу Рада Јанковића Доба раз-ума: псеудоморфоза православља у последњим временимаДелује ми, морам да признам, прилично убедљиво виђење аутора да благосиљање којештарија – укључив и ноћни клуб Dorian Gray – показује, нажалост, извесну „декаденцију православља“ (стр. 66-67). Јер, пита се Јанковић, „шта има Свети Дух с ноћним клубом Доријан Греј?“? И да ли се „за сребрњаке данас може баш све добити?“.

    Некада је било сасвим нормално, наводи даље Јанковић, да у Сеобама Милоша Црњанског патријарх одбије да прими Аранђела Исаковича – оновременог тајкуна, одбијајући да му да благослов како би овај преузео жену свог (покојног) брата – колико год дуката Аранђел нудио. Јер, тада се за новац у Цркви ипак није могло баш све купити. А данас?

    Међутим, једно је запитаност над појединим поступцима и ставовима клира, те наравно и нас, верујућих, а сасвим друга ствар је пропагандно уништавање Цркве и дехуманизација како јерарха, тако и свих верника – чак и онда када се уради штогод добро и исправно.

    Навешћу још један пример како главни медији свесно раде на компромитацији Цркве и дехуманизацији верујућих.

    Недавно је патријарх Иринеј посетио антиохијског патријарха Јована Десетог, који столује у Сирији. У посету је наш патријарх кренуо, очигледно, с идејом да се, између осталог, учврсти фронт отпора фанариотској (цариградској) политици цепања канонских православних цркава – Руске патријаршије данас (од које је Фанар одломио Украјинску ПЦ), а Српске патријаршије колико сутра („црногорска“, „македонска“, „косовска“, „босанскохерцеговачка“, „хрватска“, „словеначка“ итд. православна црква).

    Но, онда се, током посете, наш патријарх, протоколарно, сусрео и с поглаваром земље у којој је гост – с председником Сирије, Башаром ал Асадом. То је, међутим, послужило за праву канонаду најбруталнијих напада на СПЦ.

    Рецимо, Александар Секуловић, узорни аутошовиниста познат по тврдњи да истребљење српских цивила током „Олује“ није био злочин, већ тек „жалосна чињеница, сада је завапио како је, ето, патријарх Иринеј разговарао „с масовним убицом“ (Асадом), додавши на то патетично: „Повраћа ми се“!

    А Славиша Лекић, медијски активиста, прокоментарисао је ову посету овако: „Вучићев патријарх ишао зликовцу на поклоњење – или да му опрости грехе?!“. Тиме се Лекић придружио сличним малициозним коментарима Реуфа БајровићаФљоре Читаку или Беџета Пацолија, које је тешко другачије окарктерисати до као ноторну србомржњу.

    А шта је урадио Данас? Улога истинског грађанског (демократског) општила била би, ваљда, да читаоцима објасни, не прикривајући наравно ни све контроверзе, шта се заправо догодило. Истински објективни медиј, дакле, најпре би овај посао поверио свом новинару-специјалисти за сферу религије. А ако таквог новинара нема, ангажовао би оног који има колико-толико уравнотежен став о питању о коме је реч. Одабрани новинар, пак, најпре би упитао некога из Цркве да објасни недоумице, а затим би позвао и истинске стручњаке, који би публици могли да разјасне дотичну контроверзу.

    Међутим, шта је урадио Данас? Он је као свог „објективног“ и „стручног“ новинара ангажовао никога другога до Снежану Чонградин! (о њеним инвективама писао сам већ овдеовде или овде). Овој новинарци не само да није ни на крај памети било да позове и другу страну – као када је Данас, рецимо, својим читаоцима хтео да разјасни да ли су руке у облику орла симбол „велике Албаније“; те је позвао албанске новинаре с Косова, заправо једино њих (!), да кажу шта је посреди; и они су рекли: не никако, наравно, таман посла да то има икакве везе с албанским национализмом.  

    Но, Чонградинова не само да није позвала никога из СПЦ, она се као „експерта“ за посету антиохијској патријаршији сетила никог другог до Жарка Кораћа, као и Горана Милетића, представника нечега што се зове Civil Rights Defenders. И шта је читаоцима листа Данас о смислу и исходима посете делегације СПЦ патријарху Јовану Десетом разјаснила ова уважена тројка? То се види из наслова: Несхватљиво је колико Србе привлаче диктатори!

    Дакле, није српски патријарх отишао код свог антиохијског колеге да би исказао солидарност са страдалим сиријским хришћанима, и како би лобирао против реалне опасности од цепања СПЦ. Не, већ је, како је то објаснио Жарко Кораћ, та посета била „за рачун Руске православне цркве“ (!?), е да би патријарх Иринеј „лобирао да се не призна самосталност украјинске цркве“!?

    Кораћ је, уз то оценио „да је та посета срамна“, јер, како је навео, српски патријарх у Сирију отишао је, заправо, код „диктатора, како би бранио туђе државне интересе“!?

    А Горан Милетић је, са људскоправашке стране, објаснио да се председник Асад не може „третирати као било који други страни државник“, већ само као „неко ко је одговоран за најдрастичнија кршења људских права“, због чега је, јел`те, и само виђење с њим неопростив грех.

    Овакво отровно тумачење Патријархове посете одмах је добило значајан публицитет. Редакција листа Данас срамни наслов текста („Несхватљиво је колико Србе привлаче диктатори“) ставила је на прву страну, чланак је одмах пренела N1 („Кораћ:  Несхватљиво је колико Србе привлаче диктатори“), док је БЕТА у, најави новог броја поменутог дневника, малициозни наслов нарочито истакла.

    Заправо, кад мало боље поразмислим, наша црква је у овој обради заправо добро и прошла. Уместо бледуњавог Милетића, Чонградинова је ипак могла за коментар да приупита Соњу Бисерко, Миливоја Беслина, Филипа Давида или неку другу епску каријатиду „друге Србије“. Е, како би тек они објективноисказали сву гнусобу посете српског патријарха сестринској и мученичкој цркви у Сирији! Каква би тек онда насловница листа Данас била!

    Но, то је све ништа према правом „подвигу“ који је недавно извео колумниста листа Данас и редитељ Златко Паковић. Он се, најављујући перформанс „Сребреница. Кад ми убијени устанемо“, а који финансира НВО Соње Бисерко, сликао одевен у крваву свештеничку одежду, поставивши десну руку као да благосиља злочин. Порука је јасна: иза „геноцида“ у Србреници стоји Српска православана црква; Срби су не само „хришћанолудаци“, они су и „хришћанозлочинци“.

    Истог дана када се у Коларчевој задужбини одиграо Паковићев перформанс, знаменити БиХ „грађаниста“, а заправо бошњачки шовиниста и фундаменталиста, Реуф Бајровић, објавио је да се „данас сви требамо подсјетити да је тзв. РС (Република Српска – С. А) копиле геноцида и да је једини частан људски порив да та творевина нестане. Свако ‘сјећање’ жртава без тражења нестанка те фашистичке творевине је издаја правичности. Кад-тад“!

    Е то је оно о чему сам писао у прошлом тексту. Београдски грађанисти, под видом критике српског национализма, заправо упорно и систематски дехуманизују основне идентитетске елементе нас као народа, пре свега нашу цркву и веру. А иза њих, потом, наступају босански, хрватски, косоварски, монтенегрински и ини „грађанисти“ – заправо, антисрпски шовинисти, који, у склопу истог режима истине, настоје да као наводну реализацију правичности дотуку све српско што је преостало у њиховим срединама.

    Да ли ико мисли да би укидање Републике Српске могло бити без крви? И да ли ико мисли да би „грађанизам“ Реуфа Бајровића – од захтева за „признањем геноцида“ до захтева за „нестанком фашистичке творевине“ – био намирен без коначне колоне трактора преко Дрине?

    Ако то мисле Златко Паковић, Снежана Чонградин или Жарко Кораћ, онда они нису никакви „борци против српског национализма“. Они су обични useful idiots бошњачког шовинизма. Свиђало се то њима или не, то је тако. И тешко да, по својим последицама, може бити другачије.

    извор: sveosrpskoj.com
e-max.it: your social media marketing partner