Милан Ружић Отимање

Није случајно што свако од комшија покушава од нас да украде нешто што је наше представивши га нечим својим. Ми смо толико навикли на то да нас поткрадају да им се чак понекад и извињавамо што немамо више да нам узму. Кад год би нам неко нешто отео и то српско покушавао да начини несрпским, ретко кад смо одговорили на начин на који бисмо морали, већ чешће бирамо да поносно клекнемо у име демократије.

Клечати пред нижима од себе је понижење какво свет не памти. Тврдња да ћирилица није српска је једна од најтежих увреда које смо оћутали у јавности. Ако нама Србима одузму ћирилицу, шта нама остаје? Ћирилица није само писмо. Она је чип у нашој личној карти. Ми не само да пишемо ћирилицом, већ Срби ћирилицом и размишљају. Кренуло је присвајање најранијих ћириличних споменика, па ако и њих присвоје, ми нећемо остати само народ без писма, већ и народ којем се, одузимањем најранијих споменика, круни споменик свих оних који су се за ћирилицу борили или њом писали.

 У исто време, неки други народи, ако их тако можемо назвати, а најпре деривати правих народа, покушавају да присвоје гусле. Не знам шта ће њима инструмент који је вековима певао само о српском јунаштву или српској муци. Да ли је неки народ прави народ ако се његова историја и оно што назива сопством, које нема, састоје од фрагмената душе и културе другог народа? Дамо ли им гусле, тачније, не одговоримо ли им на присвајање гусала, одрећи ћемо се свог највећег богатства кроз које губимо сва остала и колективну емоцију српског народа препустићемо неком другом назови-народу.

e-max.it: your social media marketing partner