Упорно али контра

Наш народ је изнедрио много пословица које се тичу упорности. Нажалост, позитивна конотација те битне карактерне особине се добрим делом данас изгубила. Ми јесмо упорни и даље, али углавном у неким стварима којима се, опет пословично говорећи, само будале поносе а паметни стиде. Међу њима се као најочигледније, вероватно и најзаслужније за овакав наш историјски суноврат, издвајају некултура и бахатост.

Чини ми се, да се макар једне од ових особина ослободимо, све би се некако покренуло и пошло на боље. Да смо рецимо суштински образованији (да не кажем само културнији, јер је наша реч и садржајнија и обухватнија пошто као предуслов свог значења укључује апсолутно позитивно, морално начело – имање образа) разумели бисмо колико нас наша, сада већ и епска, бахатост спутава и кочи. Или да смо бар мање бахати, убеђени да смо богомдани, нај нај сасвим супер у сваком погледу, `ма савршени и ултимативно бољи од других (који нас ето подмукло саплићу и вуку на доле) разумели бисмо и колико је култура битна, колико нас чини бољим и наш живот лакшим и сврсисходнијим.

Трагично или не, тек, то са нама случај није.

Упорни смо дакле у некултурном уздизању и ваљању у блату сопствене бахатости. Када овако говорим, не осуђујем наравно целокупан народ јер он поред свакодневних животних тешкоћа мало може и уме утицати на ове процесе и њихове промене. Његово је да исте упражњава или не, али опет са позиције корисника, неког ко се или слабо или никако не пита. Ово се дакле односи на нашу назови елиту, оне слојеве друштва који имају, ако не капацитет, а оно бар могућност да на поменуте процесе утичу, мењају их, прилагођавају или стратешки обликују.

О таквима је много писано и много тога речено а такви се опет у томе свему ретко проналазе. И што је најсимптоматичније, такве углавном и много заболе за наш суд и мишљење. Битно је да је њима удобно (добро, можда не баш толико комотно колико би желели) на позицијама које су заузели по институцијама и местима која би требало да служе као крвоток и нервни систем државног организма. Блокирали су га, користе његову топлоту да би себе огрејали и не пуштају га да нормално функционише јер би се другачије и сами смрзли. Они су видели Запад, али га не примењују, они су чули и за Исток, али га углавном злоупотребљавају. Узели су од оба оно најгоре, безосећајност и деспотизам, не разумевши никада оно најбоље ни код једне од те две, културолошки посматрано, стране света. Ни личну одговорност Запада, ни смисао заједнице Истока. Опет због своје суштинске необразованости и бахатости.

Недавни пример вађења гранитне коцке из Казанџијског сокачета нас је, неочекивано, добро тргао и делимично мотивисао као једну заједницу људи којој је битно окружење у коме живи и у којем ваљда нешто и ствара. Реакције су, наравно само по друштвеним мрежама, претежно биле емотивне и оправдане. Оно што нам опет недостаје јесте њихова ваљана артикулација и реализација у реалном времену и простору.

Али сагледајмо проблем из мало ширег угла од оног у које нас је све сабило то фамозно и, да се не лажемо, фејкерско Казанџијско. Од почетка је евидентан промашај његовог идејног и урбанистичког решења, заправо одличног показатеља неинтелигентне, провизорне и зашто не рећи, увредљиве праксе односа власти ка свему ономе што овај град треба да представља. Јер је понижавајуће то како један град са огромним и слојевитим историјско-културним наслеђем успете да саденете у једно једино сокаче и то још у апсолутно извитопереном смислу, као јадну негацију свега оног што је оно некада представљало а што би данас требало да буде само делић карактера града који би себе, да је памети, поносно могао да уцрта на било којој културној мапи света, као битан камен-међаш на цивилизацијској граници Истока и Запада. И уместо да се читав тај потес организује као сплет сокака који би требало да дочаравају тај део нишке историје, наравно, са аутентичном градњом, архитектуром и привредним и културним садржајима, ви започнете још један мегаломански тржни центар (никада до краја завршен) одмах насупрот Калчи а ово остало деценијама оставите нерешено и запарложено! Притом под земљу уместо саобраћаја набијете живе људе да ту тргују и проводе већи део својих живота.

Наравно, како то код нас обично бива, захваљујући труду и упорности појединаца се то једно сокаче некако опорави да би граду пружило један какав-такав али опет некакав шмек који му недостаје. Јер је за озбиљно решавање тог проблема и вођење политике града потребан неко касветан коме бисмо поверили градску управу. И када амбициозне али немуште локалне власти реше да се умешају, оне никако да обухвате проблем у својој целини и дају неко смислено решење, него онако како су навикле да воде и своје страначке политике, муфте и шићарџијски нешто ту и тамо премунтавају и муљају, углавном зарад своје неумесне самопромоције и останка на власти. И стандардно, сви пристајемо на тај ситан кадар режисера наше садашњице. Шта је са крупним планом, господо другови?! Па овај град је ваљда и већи и значајнији од једног његовог фејк сокачета?! И зашто се трпате сви у тих неколико ари калдрме? Да би видели и били виђени? Чему то свођење на једно сокаче, зар баш не можемо и не умемо мало шире?

Када је коцка са многих нишких улица, онако у маниру диктатуре пролетеријата, својевремено вађена и одвожена ко зна куда и за чији рачун, није се овако нишки естаблишмент забринуо... Сећам се да је већинска свест била на нивоу ''коцка је реликт прошлости – асфалт и бетон су светла будућност!''. Сада смо мало узнапредовали, видели света, схватили да коцка баш и није тако лоша чим и даље краси улице најразличитијих градова и Запада и Истока. Али нека, иако је касно за ту борбу против уништавања остатака градског у овој имитацији беграђанске мега-паланке, није касно и за људе у њему, за грађански дух његових становника. Зато је ова коцка из последњег и најмањег градског сокачета важна. Као последња линија одбране.

Али људи, не губимо из свог вида онај битнији крупни план, оне линије фронта на којима једноставно морамо тријумфовати. Подсетимо се оне упорности са почетка текста. Завод за заштиту споменика града Ниша, само једна од институција које блокирају крвоток ове натечене државе, упорно, ево већ трећу годину за редом оставља позно-античку баштину да труне и нестаје.

Трећа је година како пропадају ранохришћанске гробнице у Олимпија-Бенетон-Нитексу, а заправо отетој Мите Ристића и побијених му синова фабрици. Као што се види, "геоплатно" које би требало да спречи пропадање је и само пропало. И, шта сад?! Да ламентирамо и оплакујемо само коцку у Казанџијском? Истом оном где одавно више нема ни казанџија ни кујунџија ни осталих старих заната? Где се само пију кафе, гледају телефони и праве којекакве комбинације? Ако је то за вас дух једног града за који се ваља борити, његов живот и његова будућност – опростите, али нисмо саборци у тој борби. Нисмо чак ни истомишљеници по том питању. Ах да, да не заборавимо и бувљак викендом на такође античким темељима а под отоманском тврђавом у коју се кунемо јер бољу немамо, чије ћошкове такође запишавамо и уз чије бедеме палимо гуме. Чије капије кријемо и од себе и од других својим пијачарењем и наводном бригом о социјално угроженим слојевима становништва. Да, то су та чворна и стратешка места нишког културног и привредног садржаја данас. То су наши животи, нажалост.

Господо другови, а и ви суграђани драги и недраги, молим вас, преклињем чак јер живимо у истом граду, поразмислите о свему. О приоретима, о начину живљења, о одлагању ђубрета, о привредном амбијенту и културној понуди, о зеленилу као плућима града и јадној реци као њеном срцу. Добро поразмислите и преумите се коначно у својој памети. Није довољно само делити локације на друштвеним мрежама са места на која сте повремено отпутовали и окинули који селфи као необорив доказ да сте тамо заиста били, макар и који минут. Треба оно што се тамо примети у паузи између сликања применити и на град у којем живите. Ако хоћете. А ако не, видимо се вероватно тамо негде где је могуће разговарати о своме граду, нажалост не конструктивно али са носталгијом сигурно.

Извор: Јужне вести

e-max.it: your social media marketing partner