Фине вести

Живимо у ери препуној информација, али шкртој са правим вестима. Добрих вести је ту понајмање. Пренатрпани садржајима са различитих медија, друштвених мрежа и осталих видова информисања, наши умови су постали презасићени и троми за критичке процесе и анализу. Квантитет још једном не успева да изроди квалитет, а квалитет - када се до њега некако и допре, често је и више него сумњив.

У јавном простору, поготово на нивоу оних медија са тзв. националном фреквенцијом, вести се углавном своде на некритичко копирање садржаја глобално доминантних светских медијских кућа, које одлучују шта је важно а шта не за остатак незнавеног човечанства, или се пак нужно прате токови и рукавци оних центара моћи који им омогућавају да остану на површини овог смутног доба. У супротном, неминовно би завршили на дну, заједно са остатком српског друштва које је ту повучено силом потиска насталог приликом извлачења чепа на коме је крупним словима неко написао ''ТРАНЗИЦИЈА''.

Поред свеприсутног тренда таблоидизације и потребе за скандалозним садржајима који би требало да пажњу просечног конзумента новости преусмере на догађаје из нечијег туђег живота (најбоље је ако је то нека позната личност) а не на оне из његовог сопственог, савремена култура јавне речи се у Србији и даље, несмањеном жестином, бори са мутираним вирусом Аутоцензуре или, простије речено, са страхом од незамерања политичким и свим другим моћницима, том дивном наслеђу свих наших династија, од Обреновића па до Кркобабића.

Оазе у медијској пустињи постоје, то су неки локални џепови отпора, нимало небитни али не и нарочито утицајни. Акценат је на обиму захвата руком демагога, на бело у редовима сланине коју треба информисати и убедити у слободу и једнакост свих папкара на нашој фарми.

Наш савременик, чувени полуинтелектуалац како га је својевремено лепо крстио Слободан Јовановић, више воли удробљено и лако јело. Он нема ни зубе а ни стомак да сажваће и свари ту превару од брзе хране коју нам пречесто сервирају у масним словима исписаним насловима. Углавном се само то и чита, а и најлакше вари мозгом данашњег презасићеног гутача вести.

Са друге стране, одговор на све то нашег паметног али опет незнавеног народа је више него индиферентан. Као омађијани, дубоко свесни свега што нам се догађа али опет, без скоро икакве воље, слепо следимо тај непрекинути ланац нашег духовног ропства, тог служења свим нашим националним слабостима које још и најмање штете онима око нас (иако смо од свих проглашени за највеће кривце и сметњу) али зато највише шкоде нама самима, јер живимо скотски а могли би господски.

Много је разлога који нас држе привезаним за поменуте ланце. Ти окови омогућавају оним најгорима да нас њима водају и притежу. Превише способних се од њих отргло и побегло главом без обзира у туђину, да се више никада не врати. Преостало робље наставља свој пут у незнавено, део славећи свог преспособног вођу а део покушавајући да их убеди да је Домановић писао баш о нама.

Људи не воле овакве текстове. Лепше је читати вести о неком успеху наших атлета, тих савремених епских јунака и хајдука, или чекати нову сезону Игре престола да би открили како сплетке утицајних крцкају моћ неког имагинарног и туђег краљевства.

Има ли решења за ово наше, одавно пропало? Увек. Али оно није везано ни за утицај, ни за новац, нити власт и моћ. Оно је везано за посвећено служење оног дела друштва које претендује да се назове елитом - оном делу, које би се поносно смело назвати народом. Да ли је то могуће данас? Ако је било могуће пре непуних двеста година у некој тамо мочварној Финској, зашто не би било могуће и данас, у овој прелепој Србији?

Колумна је премали простор да би се описао живот и дело финског просветитеља из XИX века - Јохана Вилхелма Снељмана, који је са својим пријатељима окупљеним око покрета Феномана, пре свега захваљујући својој великој љубави према сопственој земљи и народу али и посвећеним радом и отпорношћу на привлачне замке власти, успео да за кратко време мотивише читаву нацију и да од народа потпуно отуђеног од сопственог идентитета, од земље мочвара и зараза, земље непросвећености, заосталости и колективне депресије, постави темеље једног потпуно другачијег друштва. Само неколико генерација касније, Финска постаје земља знања, просвећености и напредних технологија.

Правилна дијагноза болести нације, колико год била тешка, никада не значи и одустајање од њеног лечења, пише Снељман у једном од многобројних писама упућеног својим сународницима. Он и његови Феномани нису никада одустајали од своје несебичне љубави према Суоми (како Финци зову своју домовину) и зато се смеју данас назвати правим апостолима једне нове Финске а не скупином лажних посвећеника неког наводног напредњачког протестантизма, окупљених око лажног и лицемерног месије. Они су заиста били питомо стадо упорних, честитих и скромних људи који следе једну светлу и оствариву идеју, а не чопор хијена које чекају своје парче плена од једног и тобоже неустрашивог краља лава.

То је оно што Србија данас има и у шта многи нажалост желе или морају да верују. И таква прелест се у нашем историјском памћењу увек показивала и доказивала као погрешна. Вера у једног човека, по природи и логици ствари слабог и привременог, а сумња или спрдња са заједницом која држи до принципа а не до страха и улизиштва.

Финска, земља далеког севера, лоше климе и јалове земље је успела и доказала да је такав чин националног преумљења могућ. Србија, наша обећана земља, земља могућности и сваког могућег благостања, упорно тако нешто одбија. Учимо и од Финаца! Можда коначно постанемо фини а опет останемо своји.

Извор: Јужне вести

e-max.it: your social media marketing partner