О изборима који још увек трају…

Сада Вучић може да влада апсолутно сам. И да одговара сам. И за све.

Владан Глишић 

Избори још нису готови. Чека се поновно изјашњавање скоро 200 000 гласача. Постоји могућност да још неке странке уђу у нови сазив Скупштине Србије. Свеједно, са још неким странкама или без њих нови сазив Скупштине Србије и даље осликава највећу („историјску“) победу у историји Српске напредне странке, ипак не и српског обновљеног парламентаризма.

Машинерија СНС са око или преко 2 милиона гласача на својој страни јесте импозантна (као и прича о 700 000 чланова у земљи са мање од 7 милиона гласача). Међутим, и њима и свима нама је јасно да је то само гомила мртвих мишића ако јој се одузме њена „душа“ и покретач — Александар Вучић.

Ово је његова историјска победа. Сада Вучић може да влада апсолутно сам. И да одговара сам. И за све.

# Круже гласине како је ово понављање избора на преко три стотине бирачких места (324) покушај инжењеринга којим би се у Скупштину убациле још једна или две странке тренутно близу, а испод цензуса. Па да Скупштина бар мало више личи на европске парламенте

Као да је то одувек желео. И као да му то, сада када може, баш и не прија. Зато круже гласине како је ово понављање избора на преко три стотине бирачких места (324) покушај инжењеринга којим би се у Скупштину убациле још једна или две странке тренутно близу, а испод цензуса. Па да Скупштина бар мало више личи на европске парламенте.

Огорчени противници Александра Вучића, радикална опозиција (и која је бојкотовала изборе као и они који су учествовали, али нису успели да пређу цензус) тврде да је ово претварање Србије у Северну Кореју. Помињу да ће ова Скупштина бити једнопартијска и на тај начин одричу статус аутентичних странака онима који никада нису били чланови СНС или настављају да одричу статус опозиције онима који са СНС до сада „нису ни цвет посадили“ (како би рекао Александар Шапић).

Они који данас овако лепе етикете некада су (до пре само неку годину) са СНС били у коалицијама, управљали спортским институцијама, гласали за њихове законе и буџете, неки су били и чланови и оснивачи Вучићевог СНС-а…

Сада тврде да Србија постаје Северна Кореја, као да је то могуће само Вучићевом вољом и као да не постоје „демократске институције“ које су они градили у првој декади 21. века када су владали Србијом. Као да те њихове институције нису толико јаке и постојане да ове Вучићеве авантуре зауставе.

Или можда и нису?!

Или их можда нису изградили када су могли. Можда су радили нешто друго. Нешто сасвим супротно. И сада Вучић може како хоће.

Писац ових редова такође мисли да претварање Скупштине Србије у Конгрес СНС-а (уз неважно присуство коалиционих гостију из СПС-а и посматрача из осталих странака) мора бити рђаво за развој нашег друштва, за национални и друштвени консензус који су нам потребни, за владавину права, јачање институција итд… Ипак, за разлику од критичара из радикалне опозиције, остављам и могућност да нисам у праву.

А шта ако је Вучићева власт производ не само грешака свих претходних власти, већ и духа времена?

Шта ако је Вучић најмодернији политичар у Србији, ако је онај ко препознаје „знакове поред пута“ и ако је „агент историје“ (како би рекли марксисти)?

Антивучићевци воле да користе пример Северне Кореје да би власт у Србији довели до карикатуралности. То, међутим, не говори ништа ни о Северној Кореји а ни о Србији. Говори о њима и о томе на којим пропагандним изворима су воде пили.

Северну Кореју су видели само кроз CNN-ове наративе. Међутим, и ако узмемо као аксиом да је Северна Кореја „најгора на свету“ (пошто тако тврди CNN) требало би да се запитамо да ли је нешто слично присутно и у неким други, уређенијим и економски водећим друштвима света.

Нпр: Кини. Какав је њихов парламент? Да ли су због тога они неуспешно друштво, држава и привреда.

Какав је руски парламент? Или белоруски?

Каква је демократија у Индији?

Или каква су странке и колико су дуго владале на Тајвану, Јапану, Сингапуру, какви су парламенти били у државама „азијским тигровима“ када су грабиле ка врху економског успеха и центар привредног света преселили на Исток?

Ова питања треба поставити јер је могуће да Вучић није „искакање“ из нормалног друштвеног развоја, већ да је Вучић сам тај развој. За разлику од антивучићеваца, постоје и они који смеју да поставе овакво питање. Јер им свест није окоштала пропагандама европског и светског Запада и јер су свесни да сунце ипак не излази на Западу. Данас, поготово данас, ако нисмо заслепљени пропагандним матрицама старог времена, морамо бити свесни да глобализација престаје да буде исто што и вестернизација, да је средиште привредног, развојног, научног, војног, дипломатског и сваког другог живота премештено на Исток.

Историјски гледано, оно је уствари тамо враћено. А ових неколико векова људске историје у којима је владао Запад, уствари је изузетак а не правило, краткотрајна промена.

Само нама, из наших жабљих и краткотрајних перспектива изгледало је као вечност. А некима још увек изгледа. Таквих је много међу антивучићевцима.

Ако сунце сада излази на Истоку онда оно сасвим друкчије осветљава оно што се десило на овим изборима. Народ, бирачи су можда сагласно духу времена одлучили да им је потребна једна партија, један вођа, једна воља која може да их проведе кроз несигурна времена у којима живимо. Прецизније, то су можда казали они који су гласали и који су заправо рекли да немају поверења ни у једну алтернативу Вучићу.

А они који су одбили да гласају су рекли да немају поверења ни у једну политичку опцију. И то је проблем „бојкот-опозиције“. Они тврде да они који нису гласали у ствари подржавају њихову идеју бојкота. А истина је много страшнија.

Они не подржавају ниједну и ничију идеју. Они не верују у идеје и политику. Суштински то знају и „бојкот-опозиционари“. Без обзира на њихове изјаве и саопштења, говор тела и изглед лица им то потврђују.

Међу два милиона гласача који су заокружили Вучића има доста оних који му верују, али је највише оних који мисле да боље од њега нама на политичкој сцени. Њима је наш пут на Исток сасвим у реду па макар завршили у Северној Кореји, јер је оно што нам Запад нуди већ деценијама нешто у шта уопште не верују.

Као ни онима који тај Запад овде заступају.

Много већи проблем нашег друштва су они који више никоме не верују. Они суштински и дубоко делегитимишу наш политички систем. То је разлог (а не инертна заљубеност у Запад и његове друштвно-политичке форме) зашто и писац ових редова сматра да оваква Скупштина Србије није добра. И кратко ће трајати.

Највероватније до председничких избора за пар година.

Да постоји некаква организована алтернатива Вучићу, трајала би и краће.

 

Владан Глишић 

 

medium.com/@SvedokOnline/

e-max.it: your social media marketing partner