Драшковићево југословенско језичко декларисање

Скоро три деценије траје Драшковићев обрачун са српском културом и историјом, црквом и државом, а сада је на ред дошло и ћирилично писмо. У времену опште евроатланске хајке на све српско и православно дошао је и његов ред да баци камен  на српско православно предање и књижевност. Није лако одолети немилосрдним хашким гонитељима, буџету глобалиста, а поготову свом атеистичком наслеђу и назорима. Вера или вечера? Корисник истине да је „српско све до Беча јер је поплочано српским костима“ коју је декламовао трговима српских градова, давно  се определио за богату вечеру на Дедињу и Сењаку  или „молитвени доручак“ у Белој кући. Прва српска опозициона политичка превара, наплатилац народне патње, заклоњен  иза српске приче и плаћених тиража наставља свој задатак  стављања српског народа на „НАТО магистралу“.

Југославију нису убили Срби. Срби су Југославију створили и бранили на своју штету. Драшковићев хрватски сарадник и пријатељ Стипе Месић, европски демократа и хрватски усташа, коме је Вук Драшковић у Удружењу књижевника пред камерама предао мапе српских граница на простору СФРЈ и Републике Хрватске, поносио се да је последњи председник те исте државе речима: „Извршио сам задатак, Југославије више нема“. Други Драшковићев истомишљеник и пријатељ, Мило, Србин по рођењу, а Монтенегрин по опредељењу, је из државне административне употребе потпуно избацио ћирилично писмо пре него је Црну Гору без питања народа угурао у НАТО.

Данашња Драшковићева, Угричићева или  Басарина брига за латиницу у  поплави латиничних натписа и штампаних књига у српској престоници, где је учешће српског националног писма сведено на пет процената, довољно говори о срачунатој политичкој провокацији. Истина је да  латиница као симбол и основа  југословенства, данас служи новом центру лажног југословенства у Загребу. Да ли је нормално  да Србија као  српска престоница и даље остаје  полигон за извођење нових југословенских,  језичких и правописних, а суштински кроатистичких пројеката? Јасно је да се  Вук Драшковић продао као политичар и писац, да је продао и Косово и ћирилицу, да би народ који се не одриче Косовског завета и ћириличног писма  такође предао и заменио  „бољим“.

Латинично писмо је у Србију стигло на бајонетима непријатељских војника 1915. године. Латиница је у Краљевине Србију и Црну Гору уведена као мера окупаторске власти 1916. Када је војвода Мишић прогонио окупаторе Аустро-угаре и Немце, заједно са њима протеривао је и њихове савезнике Хрвате, а са Хрватима хрватску латиницу. Ако је латиница „српско писмо“, зашто је  Мишићева српска војска трећи дан након ослобођења Београда 3. новембра 1918. преко наредбе Косте Ј. Туцаковића вратила ћирилицу:  


Управа града Београда.
Свим квартовима и комесаријатима:

Непријатељ за време окупације натерао је наше трговце и јавне радње, те су на радњама истицали фирме латиницом написане.
 
                                                                          НАРЕЂУЈЕМ

да се ове фирме од данас за пет дана промене, а у року од двадесет дана истакну фирме ћирилицом сходно Закону о радњама. Кварт ће се постарати о извршењу мог наређења, исто објавити, и свакога ко по њему не би поступио – казнити по надлежности.


Да ли Вук Драшковић после сто година боље зна од Војводе Живојина Мишића и српских ослободилаца које је српско писмо? Или је симбол окупације, латиница, ради молитвеног доручка и након препорука венецијанске комисије, Карла Билта, фондације Фридрих Ебарт, Центра за равноправност и контаминацију постала лако прихватљива и чак угрожена од „патриота“. Да ли су ослободиоци Србије од окупатора и окупаторског писма 1918. били у заблуди и лажни патриоти? Или у међупростору између првог Вука (Караџића) и другог  Вука (Драшковића) није имао ко да објасни митрополиту Стратимировићу и Војводи Мишићу да  је латинично писмо уведено у окупирану Србију 1915.  као „наше“  и да то окупатори боље знају.

Ако  је један Вук упрошћавањем српског језика и правописа крњио  српски језик и правопис, увео нас у језички проблем са Хрватима, довео до преименовања српског језика и латинизације писма, требамо ли да ћутимо пред  другим Вуком у  фолклорном српском руху који довршава недело свог духовног претходника, призивајући добровољну коначну културну и језичку латинску окупацију Срба? Према југословенском мејнстриму мрзитеља свега српског и православног,  треба извргавати руглу све што је у српској историји и култури ,,свето и честито било, и миломе  Богу приступачно``,  као што ради Драшковић  у својим романима, сада штампаним на латиници.

Владика Петар  Његош, песник Косовског завета, Милан Ракић дипломата и песник освећеног Косова и четник Војводе Вука,  и многи други српски војници и песници нису постали узор Вуку књижевнику. Није ни његов земљак Владимир Гаћиновић, који није  у својим младим данима  подлегао искушењима југословенства већ је тврдио да „не треба српско вино кварити хрватском водом“. Гаћиновићу данас подижу споменике, а Драшковићу његови рођаци и комшије не дозвољавају да посети завичај у Херцеговини.  

Ако је латиница по Вуку и бројним српским лингвистима  српско писмо,  зашто Митрополит Петар Зимоњић 1941. пострада у мукама јасеновачким? Зашто није пристао да замени ћириличне печате Српске цркве латиничним и спаси овоземаљски живот? Није било Вука Драшковића и србојугословенских лингвиста да му објасне  да је и латинско писмо у ствари српско. Није ни Алекса Шантић познавао Драшковића Вука, када је из окупиране Босне и Херцеговине дошао 1908.године у Београд, и поскакивао од среће београдским улицама гледајући   натписе,  све исписане ћириличним писмом, да му Вук објасни да је и латинично писмо српско. Када је Петар Кочић у Сарајеву бранио свој српски језик и писмо није знао да треба да прихвати латинично писмо и калајевски земаљски (босански) језик  и попусти указима аустријске власти. Остале су упамћене Кочићеве речи: „Узето нам је све, на свим линијама народног живота поробоћени смо, али не дамо вам нашег језика. То је наша нада и утјеха“.

Притисак на српски језик и ћирилично писмо, који Вук и његово духовно друштво из Сарајева и Загреба  врше сличним декларацијама, преименовањима српског језика и латинизацијом српског писма, давно је препознао и дефинисао Иво Андрић: „Тај притисак је део свеопштег међународног притиска да се цео народ спусти на један нижи егзистенцијални ниво погодан за доминацију и експлоатацију“. Али, Драшковић није читао Андрића, јер је у то време био у штабу (кабинету) Мике Шпиљака, хрватског комунисте, где је стекао југословенску наобразбу. Како некада тако и данас, југословенски кадрирани књижевници комунизма сада служе новим штабовима и креаторима нове културне окупационе политике над српским народом.


Аутор текста је Миодраг Којић, члан Покрета Народна мрежа и потпредседник Удружења ,,Ћирилица - Добрица Ерић''.

Текст је реаговање на интервју Вука Драшковића у Политици : ,,Југославија се није распала, она је убијена''
 

e-max.it: your social media marketing partner