О протестима...

Почело је спонтано, од јуче је врло организовано, чак војнички.

Пошто је изгледа ,,модерно" да се прокоментаришу протести, да и ја онда забележим које слово о томе. Разлога за протесте свакако има. Држава је разорена, систем девастиран, вртимо се у зачараном кругу. Све је то тако или још горе. Да није било Белог, претходни избори би били нешто већ виђено. Међутим, његова појава је унела прву суштинску промену у политички живот Србије и време ће то тек показати.

Рекао бих, колико год звучало контрадикторно, да су у праву и они који хвале и они који критикују протесте. Пре свега, ови протести су добар вентил за незадовољсво и одлично је што је полиција повучена с улица. То даје прилику младим људима који су све ово покренули да у себи освесте хомо политикус-а, стекну свест о друштвеној одговорности. Њима је ових дана привремено ,,делегирана власт" над улицама. Са влашћу иде и одговорност; мораће да покажу степен свести који поседују: да шетају сопственом државом и сопственим градовима. Чак и они који су ту изашли да ,,изблеје", првих пар дана без било каквих захтева, већ само како би изразили свој став и незадовољство, нешто ће научити. И најмудрије је пустити их да ту лекцију науче, да,стекну свест о томе да морају да се боре за себе, да нико не поклања ,,боље сутра".

Е сада.... у овоме свему, нажалост, постоји и токсична компонента, отров који лагано метастазира кроз претходни концепт. То је канцер бандитизма, личних интереса, разних лузера са ,,левог" (рецимо Борко Стефановић или Саша Радуловић и његов "френд" Иван Маровић) и ,,десног" (шешељуге, двераши и понеки подивљали патрљак навијачких група) спектра. Ту су они који би да своје бројне поразе мистично трансформишу у победу - јер, ако сада не победе, опстанка им нема. Да се не разумемо погрешно - не зато што ће их неко прогањати; просто, ови су, као и увек до сада, ушли на буџете који су прошле године планирани за ову. Али ове године неће ући у буџете за идућу. Свет се мења на такав начин да нестаје потреба за њиховим услугама.

Зато, на пример, Сабахудин звани Динко, може да ради у државној служби, а да истовремено води протесте у Новом Саду. Ове године, он је нужно зло - а није предвиђен у буџету за следећу. И он и мноштво њему сличних (рецимо Бујошевић, кога би "Динко" хтео да смени) то одлично знају. Шта до краја ове године ураде, то ће им и остати. Након тога, нико их неће прогањати - једноставно, постаће непотребни. Зато Јеремић не учествује у протесту - ,,јер клинци ће то боље урадити без њега" - али, ту су многи бивши отпораши из његовог штаба: доносе бубњеве и пиштаљке, одређују руте протеста, тренирају строгоћу у маси...

Па ипак, све што је труло, пропашће само од себе. Погледајмо изборе: ма какве замерке неко да изнесе, зашто ова трула ,,опозициона коалиција" није на изборима имала једног свог кандидата? Због чега праве постизборни ДОС, уместо да су то урадили пре избора? Али, лидерске сујете су јаче чак и од инстинкта за опстанак. Тако, Јанковић није хтео Обрадовића, Обрадовић није хтео Радуловића, Чанак и Стаматовић су били ,,аутсајдери", Аца Поповић и Паровић заборављени и неприметни, Шешељ је практично подржао Вучића, а Јеремић је имао месијански комплекс да он то може сам. И прошли су онако како су и требали да прођу - политички полупани.

Једини који у том колу од почетка и ни у једном тренутку није плесао био је Бели - и он је, практично, катапултирао све кандидате који су након година политичарења добили мању подршку од њега. Тешко да ће, након тога, они имати пристојности да се из политике повуку, иако је било оних који су то најављивали. Симптоматично је да су највећу подршку против Вучића добила два кандидата који нису политичари: Јанковић и Лука. Уз мало среће, то би могао да буде и почетак процеса одумирања политичке класе у Србији: свих тих уцењених и диловима склоних фантома, оних који би се радије уклапали у постојећи систем, него да лече болест.

Сада никакав протест неће имати успеха ни смисла, зато што не постоји довољно снажна антисистемска опција - она која се не би уклапала у стару трулеж, него би стварала неку нову државну грађевину и донела суштинске, неопходне промене. Труле структуре ће све више од ове деце отимати њихов протест, све више ће манипулисати, већина клинаца ће се сморити и почети да се осипа, док полако не остану они који немају паметнија посла или се надају личној користи. Историјска поука свих уличних протеста у скоријој српској историји је неумољива: лидери и лидерчићи су просперирали, политиканти правили своје комбинације, а изворни принципи су увек били продати и изневерени.

Информатички писмена омладина која је изашла на улице врло брзо ће схватати да журка и није толико ,,кул'' колико се у почетку чинила, да су ту неки ликови који их ,,дисциплинују" и дају налоге ,,како треба да мисле"; на лицу места, у гомили, чуће одвратне приче о парама, о ,,диловима" и срести примере огољеног макијавелизма, из којих ће врло брзо разумети да је највећи проблем ових што би да се наметну као вође, то што би они хтели да буду Вучић уместо Вучића. Нема ту ни идеала ни идеологије - само голи интереси, синекуре и манипулације отпадака политичке класе, који су жарили и палили и по Србији и по свету, већ две деценије уназад (све је почело студентским протестом 96/97 иза кога је стајао тадашњи начелник РДБ Јовица Станишић, који је Мири и ЈУЛ-у хтео да ,,покаже мишиће" - смењивање ипак није избегао).

Ово се неће завршити као пети октобар 2000-те. Тада је опозиција на силу била уједињена и под чврстом руком страног фактора. Данас отпаци тог истог страног фактора (који је, у међувремену, претрпео пораз у сопственој бази), скупљају отпатке своје агентуре и убеђују их да крену у последњи јуриш - мада, бар они у врху, знају да нема где и на кога да се јуриша. И пошто такви какви су, омекшани животним привилегијама које ужива агентура сстраног утицаја, више немају ни снаге, ни енергије, ни кредибилитета да сами нешто покрену, паразитски су се накачили на бунт ове деце - наводно да би им помогли, а заправо да ,,провозају још један круг". Њима је немогуће објаснити да су сада пар деценија старији него ,,ономад" и да ова деца у својој наивности могу да нам буду и симпатична - али они су смешни и представљају сопствене карикатуре у односу на оно време када су почињали. Деценије труда да се претворе у апатриде дале су резултате: они сада и јесу постали то што су желели - нигде не припадају и нико их неће.

Као што им сујета није допустила да заједнички наступе на изборима, тако им ни сада неће допустити да овладају овим спонтано насталим бунтом. Попут гладних хијена, они ће сада вући плен, свако на своју страну све док се не деси један од једина два могућа сценарија: да их клинци најуре (за шта од срца навијам) или да се клинци разиђу и препусте да ових пар стотина ,,ветерана" сами забављају народ покушајима да ,,испадну кул". Колико год било лоше оно против чега се отпаци политичке класе боре, они више чак не нуде ни лошу алтернативу - њихова ,,понуда" себе самих, који ни око заједничког председничког кандидата нису могли да се договоре, јесте понуда одсуства било какве алтернативе. Време је за неке нове људе и нове идеје, а ови ће, за промену, морати да науче да раде нешто продуктивно - јер више ни једном донатору не требају.

e-max.it: your social media marketing partner